~BENITO MUSOLINI (Duče)~

by Admin Fri Dec 19, 2008 10:33 pm

Novo Rimsko Carstvo Duče je planirao da obnovi opako zamahujući sekirom — Musolini je ostvario svoj prvenstveni cilj: stvorio je državu u kojoj je "vođa uvek u pravu" , a od lepe, otmene i pitome Italije stvorio je rigidnu i ružnu državu — Samo tri godine po osnivanju fašističke stranke Musolini je marširao na Rim i osvojio vlast — Hitler i Musolini nisu se preterano cenili, iako su fašizam i nacizam slični — Benito Musolini je doživeo preobražaj od pacifista i zagovornika klasne borbe u zločinca koji je zajedno s Hitlerom zapalio svet.

Trideset šestogodišnji Benito Musolini s nekolicinom mladih ratnih veterana osnovao je Fascio di Combattimento, u Milanu 1919., prvu svetsku fašističku stranku koja je samim odabirom amblema dobila ime i predstavila svoj program. Sekira u snopu žita (fascio), simbol discipline antičkog Rima (fasces), najavila je novo razdoblje za Italiju, zemlju koja se nakon propasti Rimskog Carstva (476.) prvi put ujedinila tek u XIX. veku.

U početku beše pacifist
Musolini, samoobrazovani školski učitelj i novinar, iz Prvog svetskog rata vratio se s idejom drugačijom od svih njegovih preratnih političkih aktivnosti. Bez obzira na službenu propast fašizma i srodnih mu pokreta, Musolini je ostvario svoj prvenstveni cilj. Stvorio je državu u kojoj je "vođa uvek u pravu" ma koliko bio kontradiktoran neprestano menjajući stavove i obrazloženja naciji. Vladao je 21 godinu pretvorivši lepu i otmenu Italiju u krutu i nepomirljivu zemlju. Uverio je svoje podanike da je "nacionalna veličina određena stupnjem uzbune koju podiže izvan svojih granica". Virtuozni iluzionist koji je opijao rečima, a ne delima poželeo je za sebe stvoriti novo Rimsko Carstvo. Za metodu je izabrao fašizam koji je imenovao "najvećom revolucijom modernog doba". Zamahnuo je sekirom na opšti užas žit(elj)a...
Premda ga je od ranog detinjstva krasila nasilna narav, Musolini je u predratnim godinama bio dogmatični pacifist, nacionalist. Rodoljub se u njemu probudio tek kasnije. Nekoliko puta je bio zatvaran (1911. i 1912.) zbog protivljenja italijanskom napadu na Libiju, a 1914. je čak i pokušao organizovati proletersku revoluciju kako bi onemogućio uključivanje Italije u rat. Rodoljublje je nazivao "krinkom kapitalizma", bio je više zainteresovan za klasni rat nego za veličinu Italije. Pre rata bio je urednik socijalističkog glasnika Avanti! (Napred), a nakon njega osnovao je II popolo d’Italia koji je kasnije postao bilten fašističkog pokreta.
Nakon osnivanja, fašizam je stekao pristalice ponajviše u unutrašnjosti, tada to nije bila

stranka ideja i doktrina nego stranka akcije. Na površinu je izbacio surove i pohlepne ljude željne vlasti, podržavali su ih uticajni ljudi koji su bojeći se socijalističke ideje planirali "crne košulje" iskoristiti za ograničavanje parlamentarnih sloboda. Musolini se 1922. osetio dovoljno moćnim da zapreti maršem na Rim, preplašeni kralj Vittorio Emmanuele III. pozvao ga je da formira koalicijsku vladu.

[size=[/size]

Zločin i kazna
Pokušao je lukavstvom, palestinskom avanturisti Šukri Jaseru Beju dao je gomilu novaca da proba podmititi etiopskog cara Haile Selassija. Šukri nije ni otišao u Adis Abebu, pokupio je novac i ucenjivao poslodavce tražeći još za čuvanje tajne o podmitljivosti italijanske vlasti. Tridesetih je Musolini proklamirao politiku "širenja fašizma u svetu", kopirali su ga Brazil, Portugal, Poljska, Rumunija i Grčka, a bratski pokreti cvetali su u Belgiji, Holandiji, Španiji, Norveškoj, Švedskoj, Švajcarskoj, Mađarskoj, Austriji i Južnoj Africi. Musolinijev izliv besa prema Hitleru popustio je napadom na Etiopiju 1935., Liga naroda je Italijanima nametnula sankcije. Od nemačkog režima preuzeta je rasna diskriminacija, umesto "kršćanskom civilizacijom" Etiopiji su se Italijani predstavili nemilosrdnom supremacijom iako se ne može poreći da su za svoje vladavine (do 1941.) obogatili infrastrukturu te siromašne afričke zemlje. Uprkos prividnom zatopljenju odnosa i potpisivanju osovinskog ugovora Berlin — Rim 1936., Hitler i Musolini nisu se preterano cenili. Musolini je za Führera govorio da "nema pameti, dinamičnosti i političkog duha", a

Hitler se Dučeu često podsmehivao premda je znao za njega reći i da je genije. Između fašizma i nacizma postojale su sličnosti, ali često su se njihovi diplomati prepucavali, pa makar i oko toga ko je otkrio Ameriku. Kolumbo ili Vikinzi...
Nemaskirani italijanski ekspanzionizam tridesetih nije zabrinuo "zapadne demokracije", Britanija i Francuska su 1933. s Italijom i Nemačkom sklopile pakt o nenapadanju, Musolini se uživeo u ulogu posrednika tokom njihovih pregovora s Hitlerom. Britanija i Francuska nisu želele zanemariti Ligu naroda, Hitler je iz tog udruženja često istupao, dok je Musolini živeo u slatkoj zabludi da je Rim centar sveta. Polaskala mu je uloga u sramotnome minhenskom sporazumu iz 1938. kojim je Nemačka bez borbe prisvojila češke Sudete, "Chamberlain i Daladier su mi lizali čizme, spasio sam Europu od razaranja". Istovremeno je vapio za ratom: Samo rat može ljudske energije napeti do vrhunca i utisnuti pečat uzvišenosti onim ljudima koji se s njim suoče; svaka druga proba je puki dodatak.
Kad je Nemačka ušla u rat, Musolini je oklevao, priključio se tek godinu dana kasnije kad je video da je Francuska izgubila slobodu. Hitler je napokon shvatio koliko je Musolinijev militarizam naduvan...
Suočen s propašću, Musolini je krivicu svaljivao na narod koji ga je uzdignuo. "Najumnija među nacijama" i "majka civilizacije" u njegovim očima postala je "neratnički, neintelektualni i beskičmeni narod". Kao i uvek, imao je opravdanje.
Fašistička vlast je abdicirala u julu 1943., Musolinija su uhapsili italijanski partizani aprila 1945.