~Алекса Шантић~

Аекса Шантић (27. мај 1968, Мостар – 2. фебруар 1924, Мостар), један од највећих српских и босанскихерцеговачких песника. Отац му је умро док је био мали, тако да је већи део младости провео у породици стрица. Имао је два брата и једну сестру. Пошто је рођен строго патријахалној, богатој мостарској трговачкој породици, у конзервативној друштвеној средини, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Врло млад, заљубљује се у Славонку Анку Томлинивић, ћерку сиромашног фотографа коју оставља под притиском своје породице. Касније упознаје Зорку Шолину, младу и богату Мостарку, која због интереса своје породице напушта песника. Шантић се после завршетка трговачке школе у Трсту и Љубљани, вратио у родни град, и у њему остао до краја свог живота. У зрелим годинама Алекса Шантић страсно се ангажује у друштвеном и политићком животу свога доба. Шантић је био оснивач културног листа „Зора“ и председник Српског певачког друштва „Гусле“. Алекса Шантић, скоро читав свој живот и књижевни век провео је у Мостару, граду младости и лепоте. Тај град, његова душа живот, били су му инспирација за стварање најлепших љубавних и лирских песама, као што су „Емина“ и „Остајте овде“.

Као песник Шантић је стварао на прелому два века, деветнаестог и двадесетог, и више него и један други припадник свог песничког нараштаја повезао је у свом делу идеје и песничке тежње једног и другог.
Прву песму објавио је 1886. године, а прву збирку песама 1891. Осим песама, писао је и поетске драме, међу којима су најважније: „Под маглом“ и „Хасанагиница“ (рађена је по мотивима из познате народне песме). У Шантићевом песничком формирању, од домаћих песника, поред Војислава Илића, највећи удео имао је Јован Јовановић Зма, а од страних Хајне и други немачки романтичари. За разлику од већине песника свог доба, нарочито Дучића и Ракића, који су се све више европеизовали, Шантић је до краја остао веран националним и соционалним идеалима прошлог века. Он је певао о слободи, српству, социјалној правди, хришћанству, ... Сав заокупљен том високом улогом коју је наметнуо поезији, Шантић, нарочито у почетку, није поклањао већупажњу песничкој форми, те су његове песме често наилазиле на неповољан пријем критике. Шантић је у даљем свом раду настојао да пише што боље, да му стил буде што креативнији и што једноставнији. Као и други тадашњи писци, радо се прихватио строге и концизне форме сонета и у тој врсти дао неке од својих најбољих песама. Пуну стваралачку зрелост достигао је у раздобљу између 1905. и 1910. године. Поезија Алексе Шантића креће се у целини између два традиционална опредељења, између личних и колективних осећања, љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа. Као љубавни песник разво се под утицајем севдалинки, муслиманских народних песама. У његовим песмама дочаран је оријенталини амбијент башта, бехара, шарених лептира; девојка која се појављује у њима сва је окићена ђерданима, бујне и изазовне, али ипак и скривене лепоте. Песник је занесен тим раскошним светлом, али он никада није у њему, већ га посматра прикривен, са бојажљиве удаљености. Чежњиво, чулно расположење прелази у тугу због неостварене љубави, промашености у личном животу и усамљености као у песми „ Једна суза“, за коју је речено да „сада међу најдирљивије љубавне песме код нас, по тону патријахалне и чисте искрености“.
Осећање братске љубави шири се у његовим песмама у све већим и већим круговима, на породицу, на пријатеље другове, на живе и мртве српске књижевнике, којим ачесто посвећује своје песме, на цео српски народ, на природу. Везаност на свој родни град и домаће огњиште дубока је и трајна, њено кидање изазива бол у песниковој души. У неким од својих нај потреснијих песам Шантић пева о патњи оних који заувек напуштају своју домовину и одлазе у туђи свет, као што су „Остајте овде“ и „Хлеб“. Више него други песниви он наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјском низу песама. Шантић је на најпотреснији начин исказао патњу и величину радног човека, сељака и радника. Међу њима су неко од најбољих које је написао: „О класје моје“, „Моји очеви“, „Ковач“, „Песма подземља“ идр. Ова последња посвећена је радничкој класи, и у њој се изразито осећа победнички ход револуције. У исти круг спада и најбоља Шантићева песма и једна од најлепших у нашој поезији „Вече на шкољу“, која је објављена 1904. године и говори о судбини српског народа.


Најзначајније збирке песама




 Песме (1891)
 Пос маглом (1907)
 Хасанагиница (1911)
 На старим огњиштима (1913)

Шантићеви најзначајнији преводи




 Песме Хајнриха Хајнеа (1897 и 1898)
 Сабрана дела И. Ђ. Ђурђевића (1919)
 Дела Сватоплука Чеха (1919)
 Вилијем Тел – Јохан Христофер Фридрих фон Шилер (1922)
 Из Хајнеове лирике (1923)

Избор песама

ПРОЉЕЋЕ

Гле красоте, гле љепоте
Што се сада створи!
Гле како се љупка, мила
Тица пјесма хори.

Пупољци нам са свих страна
Своје главе дижу,
А мириси разног цв'јећа
У груди нам стижу.

Љубичица красна, мила,
Шири листе своје,
А славујак код ње стао,
Умиљато поје.

Челица нам лака, хитра,
Око цв'јећа л'јеће,
Прољеће је мило дошло,
Мировати неће.

Забруј'о је већ и поток
Студени и 'ладни,
Весел'те се сада и ви,
Сиромаси јадни.

Радостан је сада пастир,
Па уз фрулу свира,
Око њега мило стадо,
Па травицу бира.

Ратари се са свих страна
Журе својим ралом,
- Сада има и лептира,
Благо Ники малом! -

Долетјела хитра ласта,
Кроз зрак се вијуга,
Поносито стао славуј,
Гледа је из луга.

Хвала теби, мили Боже,
На оваком дару!
Још Србину уз прољеће
Пошљи славу стару!...
1887.
БОГ СЕ СМИЛОВАО

Тиха ноћ је, звијезде трепте,
Међу њима мјесец сјајни;
На све стране прољетнога
Шири с' цв'јећа мирис бајни.

Сва природа стишала се,
Свака душа мирно спава,
Само тамо једну собу
жижак слаби освјетљава.

У собици тужна мајка
Покрај своје шћерке клечи,
Бога моли да с' смилује,
Да јој шћерку излијечи.

Бог милостив смилова се,
Па подиже шћерку бону.
Од радости веље мајка
На земљицу доли клону.

А више ње шћерка стаде,
Пољупцима мајку осу; -
И зорици било драго,
Па на прозор зрачак просу.

1887.

ЉУБИМ ЛИ ТЕ?

Љубим ли те, ил' су гласи
Пјесме моје пуста варка?
Ја те љубим, српско чедо,
Из љубави огња жарка.

Зори, када јутром свиће
И пурпурни плашт свој шири;
Лахорићу, кад несташно
Кроз ружице мале пири;

Звјездицама, тихом ноћи
Кад појезде у висини;
Славујићу, када сјетан
Прижељкује у тишини;

Поточићу, бистром врелу,
Нека гором, дољом гласи;
Чистој роси, што круницу
Миришљавог цвијећа краси;

И тичици, кад пјевуши
Вијући се лаким летом; -
Свему велим да те љубим
Вјерне душе ватром светом.

1887.

РАЊЕНИК

"Ханџар и копље груди су моје
Проболи ево, - крвце је тек,
Рука ми клону, снага ми пану,
Још само што ми постоји јек...

Спушта се сунце за горе чарне,
Већ скрива топли са неба сјај...
Још само мало, па ноћца црна.
Ту ће ми доћи мог жића крај...

Склопићу очи, укочен стати,
За све се растат' од рода мог...
Не плачи, мати, не плачи, сестро,
Ко с' за дом бори, тог воли Бог!

Ја падох, ево, ал' слава стоји:
За род сам дао живот и св'јет...
Од моје миш'це, од мача љутог,
Многи је пао душманин клет!

Славно је, славно гинут' за народ,
Ширит' му стазе куда ће поћ',
И палит' зубљу, нек вида даје -
Кроз густу таму, голему ноћ!

Ој, српска земљо, кољевко мила,
Већ нећу млађан гледат' те ја...
Гаси се луча сунашца мога,
Што некад тако предивно сја...

Али ћу мирно испустит' душу,
Био сам борац, трудбеник твој!
Гусле ће мене вјечито славит'
К'о сваког - ко је Милошев сој!"

То рече свети рањеник млади
А срце стану - умукну глас. -
И ноћ се спусти, мртвом јунаку
На пољу вјетар лелуја влас.

1887.

ОРАЧУ

Ори поље, ори боље,
Да слободан развој буде;
Родиће ти мило поље,
Раденику Бог ће дати,
Раденик ће злато брати
Оштрим српом с миле груде.

Ори поље, ори боље,
Мушком снагом а без ника,
Јер уз снагу кад је воље
Сама срећа ближе броди,
Изобиље собом води
Под кров часног раденика.

Ори поље, ори, ори!
Чуј! Како те шева хвали,
У слаткој ти пјесми збори:
Благословен твој труд био,
Небо дало све, што хтио
'Ранитељу тица мали'!

Ори поље, ори даље,
Ено лаган облак плови,
То Бог добри росу шаље,
Да спуштено сјеме поји
И да дјело руку твоји'
Изобиљем благослови!

1899.

.